Ne moramo da vam pričamo koliko je ovaj segment našeg rada bitan, možda i najbitniji. U poslednje vreme, u našem sistemu obrazovanja sve što radimo sa učenicima svodi se na to koju ocenu je učenik dobio. To je ono što prvo interesuje učenike, zatim njihove roditelje, pa i naše kolege, direktora … kakve su ocene. Ono oko čega bi se većina prosvetnih radnika načelno složila je da ocena mora da bude objektivna i precizna.

Nekada mora da bude niska, ali moramo da budemo sigurni da, ako smo dali jedinicu nismo nikako pogrešili, jer to nije mala greška; za nas možda i može da bude mala, ali za učenika nikako nije mala. Moramo da znamo, na primer, da naša razlika između trojke i četvorke može učenika da udalji od željene srednje škole ili fakulteta, jer su tamo bitni bodovi izraženi i u dve decimale. Sa druge strane, moramo da znamo da se može desiti da davanjem visokih ocena činimo tzv. medveđu uslugu i sebi i učenicima. Možda tada vidimo osmeh na licima učenika, ali već sledeće godine kod drugog nastavnika na njihovim licima će biti nezadovoljstvo i suze.